Vunderkindova smrt

„Godinama nisam pisao pesme. Do rata, zapravo. Onda, posle mnogo godina, ponovo sam pročitao svoje stare, dečačke pesme i — odlučio da ih objavim. Zašto? One su bile i jesu moja analekta, kojih sam se odrekao, i koje sam poricao, jer mi nisu bile previše vredne. S druge strane, šta to znači? Moje procene su me toliko puta prevarile i obmanjivale. Uostalom, zašto ne? Taj dečak kakav sam nekada bio, kleo se u Jesenjina, Lorku, Tadijanovića, ali i u Kamingsa. Onda je sve prošlo i nestalo, sve ambicije, nade i težnje, dečak je postajao sve stariji i stariji. Šta je od njega ostalo, šta je to bilo? I zašto, konačno, nije to bacio? Valjda zato što je to zeleno voće odštampano...“