Simfonije

Krležine Simfonije predstavljaju jedan od najmoćnijih i najspecifičnijih ciklusa u ranom hrvatskom modernizmu. To je šest dužih poetskih tekstova koje je Krleža objavio pod ovim zajedničkim naslovom 1933. godine, iako su neki napisani već 1914. godine, a prve su se pojavile u zbirci Tri simfonije 1917. godine. Ciklus čine: Pan, Podneva simfonija, Suton, Nokturno, Sodomski bakanale i Ulica u jesenje jutro.

Stilski, Simfonije su ekstatične, oratorijumske pesme nabijene vitalističkim zanosom, panteističkim osećajem prirode i kosmičkih ritmova. Ovde Krleža koristi bujan, gotovo barokni jezik, bogat asocijacijama, metaforama i zvučnim efektima – ritam je nabijen, sintaksa je često prekinuta, a slike prelaze od idiličnih prirodnih motiva do erotskih, dionizijskih i grotesknih vizija. Uticaji Volta Vitmena i Emila Verharna očigledni su u širokom dahu, nabrajanjima i osećaju spajanja pojedinca sa univerzumom.

Panom dominira mitološki motiv boga prirode koji posmatra svet u jesenjoj, senzualnoj atmosferi. Podnevna simfonija slavi punoću života i moć sunca. Zalazak sunca i Nokturno donose melanholičnije, introspektivnije tonove sumraka i noći. Sodomski bahanac ide u pravcu orgijastične, demonske i destruktivne ekstaze, dok Ulica u jesenje jutro donosi urbaniji, svakodnevniji prizor prožet istim intenzitetom.

Iako su ovo rana dela mladog Krleže, ona već pokazuju njegovu izuzetnu verbalnu moć i sklonost ka grandioznim, simfonijskim formama koje će kasnije razviti u prozi i drami. Kritičari ih često vide kao vrhunac njegove rane lirike – pre nego što se okrenuo oštrijem društvenom angažmanu i ironiji (npr. u Baladama Petrice Kerempuha).

Danas se Simfonije cene kao izuzetan primer hrvatskog ekspresionističkog vitalizma: tekstovi koji ne teže klasičnoj lirskoj intimnosti, već orkestarskoj snazi, gde se reči transformišu u muziku, boju i pokret. Simfonije su Krležino najranije remek-delo u poeziji – monumentalni, pomalo pretenciozan, ali genijalno izveden pokušaj da se jezikom prenese punoća postojanja.