Studija o Hamletu

Studija o Hamletu jedno je od najznačajnijih kritičkih i esejističkih dela hrvatske književnosti prve polovine 20. veka. Tekst je prvobitno objavljen u serijama u časopisu Savremenik 1915. godine, a kasnije je objavljen kao samostalna knjižica.

Nehajev pristupa Hamletu na karakterističan način – ne kao klasični filolog ili pozorišni naučnik, već kao moderni psiholog i književni kritičar pod uticajem Tena, Brandesa i evropske modernosti. Fokus njegove studije nije zaplet drame, već lik danskog princa kao paradigmatskog primera modernog intelektualca. Za Nehajeva, Hamlet je cinik i očajan čovek, ogrezo u fatalizmu i determinizmu, osoba pasivne prirode i bolesne volje. Njegova tragedija proizilazi iz činjenice da stoji „van ljudi i iznad ljudi, i stoga protiv ljudi“.

Autor naglašava da se Šekspirova drama razdvaja od Aristotelovih pravila, što je upravo razlog njene večne modernosti. Hamletova nemoć, gađenje prema svetu, ogorčenost prema okolini i verovanje da plemstvo ne može promeniti truli poredak - Nehajev sve to vidi kao duboko savremeno. U Hamletu prepoznaje tip ličnosti koji će kasnije dominirati njegovim sopstvenim romanima i kratkim pričama (posebno u Bekstvu): osetljive, inteligentne, ali paralizovane pojedince koji propadaju u sukobu sa surovom stvarnošću.

Studija je napisana elegantnim, suptilnim i analitičkim stilom, sa bogatim jezikom i dubokim uvidima u ljudsku psihu. Nehajev kombinuje filozofsku refleksiju, psihološku analizu i književnu kritiku, stvarajući tekst koji je istovremeno i interpretacija Šekspira i autoportret modernog hrvatskog intelektualca na početku 20. veka.

Ovo izdanje iz 1917. godine danas je retkost na antikvarnom tržištu i predstavlja dragocen uvid u Nehajevljev kritički opus. Delo svedoči o autorovom izuzetnom obrazovanju, poznavanju evropske književnosti i sposobnosti da velike klasične teme prevede u savremeni, lični i nacionalni kontekst. To je neophodno štivo za ljubitelje Šekspira, hrvatskog esejističkog pisanja i moderne književne kritike.