Bosa

Moje glavne preokupacije ostaju ljudska krhkost, kao i krhko čovečanstvo, tačke u kojima sistem gubi ravnotežu i puca po šavovima. A sistem može biti društvo, baš kao što može biti mikrosistem pojedinca koji se iznenada nađe bos. I što je najvažnije (za poeziju), sve se to dešava (samo) u jeziku…“ To su reči autorke Vande Mikšić, koja je do sada objavila tri knjige poezije u Hrvatskoj i četiri naslova u Francuskoj, od kojih je jedna napisana direktno na francuskom jeziku u koautorstvu sa Žanom de Brejnom. Urednik knjige, Miroslav Mićanović, smatra da je reč o rukopisu koji „snažno zadire u ona mesta koja nam, zbog svoje neposrednosti, ozbiljnosti i specifičnosti, deluju poznato u meri u kojoj nam jezik dopire kao konačni i jedini mogući znak za ono što nam se dešava, ono što nam se dogodilo…“ U njoj centralno mesto zauzima „metamorfoza koja se dešava kada marginalno, periferno postane važno i odlučno oblikuje sliku postojećeg sveta, ili umnožava i u tekst uključuje toliko drugih nevidljivih metonimijskih odnosa, veza. Reč je o iskušenju fantastičnog i mogućeg, ili onoga što je pripadalo i pripada našim noćnim morama, strahovima, a sada se pojavljuje ili je jedina moguća stvarnost.“ Reč je o hibridnom tekstu koji pokriva širok tematski raspon na klackalici jave i snova, stvarnosti i fikcije, iskustva i „snimljene“ priče, preciznog stiha i ponekad lapidarnog, ponekad fragmentarnog i pomalo razuzdanog pisanja na potpuno neočekivan i jedinstven način koji hvata zbunjenost i neizvesnost vremena u kojem živimo. Ukratko, „rukopis Vande Mikšić Bose kontekstualizuje nemost i nemoć koje u mnogo čemu prate različite umetničke prakse poslednjih decenija, jer su brojni -izmi otvorili igru u kojoj je sve moguće i ništa nije moguće. Kao da je stvarnost prevazišla ono što prirodno pripada mašti, jeziku, stvaranju!“