Crtice
„Crticama“, pisanim zrelo i čitko, Zrinka Paladino je ispunila svesku koju ćemo svi rado listati, čitati redom ili nasumično, i držati na grudima, dirnuti ili nasmejani.
Draga Zrinka, nisam te zaboravila. Mislila sam da čekam da se vratiš sa putovanja, iz Italije, ali u stvari je to zato što nisam želela da se rastanem sa tvojim rukopisom. Čitala sam ga pretenciozno i važno, želela sam da predložim, utvrdim, uredim i procenim, a onda sam se prepustila i uživala u onome što su samo naizgled bili zapisi, porodični zapisi, a oni rastu uzdužno i poprečno prema svemu ostalom, važnom i nevažnom, prolaznom i sačuvanom. Zapisi o detinjstvu, odrastanju, sudbinama i slučajnostima i — možda pre svega — o strasti za životom, što znači rad, rad na sebi i za druge, a može biti i drugačije, recipročno, ono što dobijamo kada znamo da damo, kada želimo, itd. itd. itd. Ko sam ja, pomislih na kraju, da bilo šta određujem i predlažem. Dovoljno je bilo pročitati, sa zadovoljstvom. Nisam sigurna da išta treba menjati, usavršavati, jer to bi bilo, šta bi bilo? Rukopis: objaviti. Čitati ga sa zadovoljstvom i iz zadovoljstva!
– – – iz pisma urednika Miroslava Mićanovića
Jedan primerak je u ponudi
