Ponor, sv. 1 – 2

Gončarov Ivan Aleksandrovič, ruski romanopisac (Simbirsk, 18. VI. 1812 – Sankt Peterburg, 27. IKS. 1891). Studije književnosti završio je na Moskovskom univerzitetu 1834. Bio je na više dužnosti u državnoj službi. Učestvovao je u ekspediciji admirala E. V. Putjatina na vojnoj fregati, sa kojom je putovao oko sveta od Engleske, preko Afrike, Kine do Japana, vraćajući se kopnom preko Sibira (putopis Fregata „Palada“, 1855–57). Od 1856. cenzor, urednik službenih novina. Kao penzioner bavio se književnom kritikom. U romanima Obična istorija (Obiknovennaja istorija, 1847), Oblomov (1859), Ponor (Obriv, 1869) obratio je pažnju na likove kao nosioce određenih društvenih težnji. Predstavnica je građanskog aktivizma, suprotstavljenog aristokratskim (romantičkim) idealima, ali i „nihilizmu“ šezdesetih godina 19. veka (Mark Volohov u Ponoru). Iako je ponekad poetizovao ženske likove, on je dosledan realista, posebno u opisu likova i njihovog izgleda i društvenih motiva. Zbog simboličke dimenzije njegovih likova, D. S. Merežkovski ga je smatrao pretečom ruskog simbolizma. Simbol je postao lik „suvišnog čoveka“ Oblomova, darovitog vlasnika „Oblomovke“ – imanja koje mu donosi prihod, a ostavljenog njegovom slugi Zaharu. U Oblomovu je ruska kritika šezdesetih godina KSIKS veka videla optužbu za parazitizam i apatiju ruskog „ladanskog” plemstva (N. A. Dobroljubov, Šta je Oblomov?), ali je kasniji društveni razvoj Rusije samo potvrdio da je Oblomov zapravo „večni tip”. „svetske književnosti.