Winnetouovi baštinici

Old Shatterhand, sada stariji od 60 godina, prima nekoliko pisama kod kuće u svojoj vili u Radebeulu, uključujući i Old Surehandove i Apanatschkine sinove. U njima je obavešten o predstojećoj izgradnji spomenika Vinetu i pozvan na njega. Da bi sagledao stvar i, ako je potrebno, sprečio, on kreće sa drugom suprugom Klarom, „Hercle“.

Na njihovom putovanju kroz jedva „divlji“ Zapad („srce“ sme da spava u šatoru koji su poneli sa sobom) prati ih dobar prijatelj i bivši vestman Maks „Makš“ Paperman. Na putu upoznaju „Mladog orla” i dva Santerova sina, koji su ga posetili u Nemačkoj na početku romana. U tom procesu, Old Šeterhend pronalazi Vinetuovu stvarnu volju kopajući dublje u rupu koju je već iskopao u Vinetu III i gde je pronašao "mapu blaga" koju je na kraju uništio Santer. Old Shatterhand konačno uspeva da ubedi Vinetuove sledbenike u površnost i nepoštenost spomenika, što ne uspeva da završi. U poslegovoru se, međutim, najavljuje spomenik u Njujorku „kao simbol činjenice da narod Amerike, uprkos svim nepravdama nanetim crvenoj rasi, u potpunosti cene plemenite osobine američkih starosedelaca“.

Štaviše, Old Šeterhend se miri sa mnogim svojim starim neprijateljima (npr. Tatelah Satah). Sve u svemu, roman je mnogo romantizovaniji od svojih prethodnika. U prvom planu je motiv „mir i pomirenje“. Priča se o „klanu Vinetu“, čiji članovi ispod dvanaestokrake žute zvezde na grudima nose ime nekoga koga štite. U priči o poreklu ovog klana pominje se i Marah Durimeh, stara, katolička i prilično misteriozna kraljica koja se zapravo pojavljuje samo u Orijentskim pričama Karla Meja. Ona je Indijancima poznata kao kraljica Marimeh. Njihovo znanje potiče od nekadašnjeg kopnenog mosta između Azije i Severne Amerike, preko kojeg su pre više hiljada godina dolazili glasnici iz kraljevstva Džinistan.