Deset tisuća koraka
Najteže je napisati još jednu knjigu, rekao mi je jedan veliki prozni pisac iz našeg kraja - pre četvrt veka. I bio je u pravu. Ipak, trebalo je da doda još, posebno ako je prva bila odlična.
Strah od kupine oduševio je i književne kritičare i širu čitalačku publiku. Takve ocene raduju, ali istovremeno i podižu očekivanja. Jednostavno rečeno, da bi druga knjiga bila ocenjena kao prva, mora biti još malo jača. Potrebno je da bude barem stepenicu iznad. U drugom romanu, koji je tako željno iščekivan, autorka pribegava neobičnijoj narativnoj tehnici. Naratorka se obraća svojoj baki. Svako ko je pročitao „Kupinu“ može odmah prepoznati razloge zašto Danijela bira majčinu majku kao prvog primaoca svojih rečenica. Slušalac priče mora biti tolerantan, strpljiv, mudar i dobar čovek. Samo sa takvom osobom može se postići iskrena komunikacija. Baka će razumeti koliko je teška lična istorija u vremenima koja gube svaki osećaj za stvarnost i čovečnost. A to je bio slučaj poslednjih godina. Fizička vežba i verovanje da se možemo spasiti od stvarnih opasnosti sklonivši se u umetnost mogli su nam spasiti zdravlje. Naratorka govori o sebi osobi kojoj veruje, i jasno je da se ne plaši da se eksponira i komentariše klizave teme. I sve to ona spakuje u pravu naraciju – kako bi rekao naratorov otac – male dijamante. Nakon čitanja „Deset hiljada koraka“, moći ćemo da odgovorimo na dva fundamentalna pitanja o prijemu književnog dela; za koga je roman napisan i u čije ime govori. A znaćemo i da je fenomen druge knjige, koliko god da smo podigli lestvicu očekivanja, veoma uspešno prevaziđen.
Jedan primerak je u ponudi
