Das Foucaultsche Pendel
Tri dosadna milanska urednika izmišljaju gigantski zavernički „plan“ povezan sa templarima i okultnim društvima. Igra postaje smrtonosna stvarnost.
Fukoovo klatno (1988) je drugi roman Umberta Eka, složeno postmoderno delo koje kombinuje elemente istorijskog romana, trilera, satirične komedije i filozofske rasprave. Naslov se odnosi na Fukoovo klatno u pariskom Musee des Arts et Metiers – simbol Zemljine rotacije i, u romanu, centar kosmičke moći prema izmišljenoj zaveri.
Radnja prati tri urednika u milanskoj izdavačkoj kući Garamond/Manutije: Jakopo Belbo, Diotallevi i narator Kazaubon. Okruženi rukopisima opskurnih autora opsednutih okultizmom (tzv. dijaboličari), iz dosade i intelektualne igre konstruišu „Plan“ – ogromnu meta-zaveru koja povezuje vitezove templare (nakon njihovog ukidanja 1307.), slobodne rozenkrojcere i druge tajne rituale Kabala, rozenkrojcere, druge tajne rituale, u jedinstvenu šemu svetske dominacije zasnovane na telurskim strujama. Koristeći Abulafijin kompjuter, oni nasumično spajaju istorijske činjenice, legende i pseudonauku u koherentnu, ali potpuno izmišljenu priču.
Ono što počinje kao intelektualna šala i parodija na opsesiju zaverama ubrzo se pretvara u opasnu stvarnost. Ljudi povezani sa Planom nestaju ili bivaju ubijeni, a pravi okultisti i fanatici veruju u njihovu konstrukciju i pokušavaju da to ostvare. Roman istražuje opasnost semiotičkog „suvišnog tumačenja” sveta – uverenje da se iza svake slučajnosti krije skriveno značenje. Eko maestralno pokazuje kako fikcija može da oblikuje stvarnost i kako želja za smislom može dovesti do paranoje, nasilja i gubitka identiteta.
Struktura romana je složena: priča teče u nekoliko slojeva vremena, sa bogatim flešbekovima, citatima, aluzijama na istoriju, filozofiju, semiotiku i književnost. Eko se igra sa čitaocem – knjiga je istovremeno zabavna, napeta i duboko ironična. Satira je usmerena na konspirativno razmišljanje, pseudonauku i intelektualni snobizam, ali i na samu postmodernu igru značenja.
„Fukoovo klatno” se smatra jednim od najambicioznijih Ekovih dela – eruditskim, zahtevnim i intelektualno podsticajnim. Mnogi ga upoređuju sa Imeom ruže, ali ovde je naglasak više na modernosti, ironiji i kritici društva opsednutog tajnama. Roman upozorava: ko previše traži skriveni Plan u istoriji, rizikuje da ga sam stvori - sa tragičnim posledicama. Klasik savremene svetske književnosti koji strpljivog čitaoca nagrađuje bogatstvom ideja i narativne virtuoznosti.
Jedan primerak je u ponudi
