Crveni krin

Roman prati Terez Martin-Belem, mladu, lepu i nezadovoljnu groficu, udatu za starijeg, hladnog političara – brak iz interesa koji je ostavio duboku prazninu u njenom životu. U njen svet ulazi Žak Dešartr, strastveni vajar i umetnik, čovek koji je živa suprotnost njenom mužu: topao, intuitivan, pun senzualnosti i poetske dubine. Ono što počinje kao diskretna afera brzo se razvija u opsesivnu, gotovo opsesivnu ljubav – ljubav koja je istovremeno oslobađajuća i destruktivna.

Ključni deo zapleta odvija se u Firenci, gradu crvenog ljiljana (simbol Firence i Toskane, ali i strasti, krvi, lepote i prolaznosti). Tamo, pod toskanskim suncem i u senci renesansnih remek-dela, ljubavnici pokušavaju da uhvate trenutak večnosti – ali stvarnost ih neumoljivo vraća: ljubomora, društvene norme, strah od skandala i unutrašnje kontradikcije same Tereze, koja se bori između želje za slobodom i straha od gubitka položaja.

Frans piše sa prepoznatljivom elegancijom i nežnom ironijom – nema patetike, nema melodrame. Umesto toga, postoji fino zapažanje ljudske prirode: kako se ljubav hrani iluzijama, kako društvo guši strast, kako umetnost može biti utočište i istovremeno laž. Roman je pun filozofskih digresija, razgovora o umetnosti, politici i ljubavi, sa tipičnim Fransovim skeptičnim, ali saosećajnim pogledom na svet.

To je jedno od njegovih najintimnijih i najerotičnijih dela, daleko od satira Žeđi bogova ili Ostrva pingvina – ovde je fokus na ženskoj duši, na senzualnosti i na krhkosti sreće. Kritičari su ga hvalili kao „ljubavni roman za intelektualce“, a danas se čita kao suptilna kritika buržoaskog društva krajem 19. veka.